Mare, 41 years, R. Macedonia
Kod većine pacijenata,razmena iskustva u suočavanju i borbom sa kancerom, poteškoćupredstavlja, ponovno vraćanje i prolaženje kroz preživljeno. Želim da vam moje iskustvo i moja teška životna storija daju snagu i hrabrosti, kako vama tako i vašim najbližim, da produžite borbu sa kancerom, zato što sam ja uspešno prebrodila ovaj težak period života.
Moje mučno putešestvije započelo jedaleke 2006 godine i punih 6 godina sam tražila spas za moje zdravlje. Moja dijagnoza je bila pareza na levom nervu facijalis lica. Svakodnevica mi je bila ispunjenaputešestvijem od klinike do klinike, konsultacije od lekara do lekara, šaka lekarstva, pogrešne terapije. Zdravlje mi jse pogoršavalo, bila sam razočaran,. i kako je vreme prolazilo, oštećenje lica je postajalo sve veće i veće.
I kada sam pomislila da je sve oko mene mračno i tamno, u Kliničkoj bolnici “Adžibadem Sistina” pronašla sam svetlost na kraju tunela. Moja poslednja nada bio jepregled kod prof. d-r Jekića. Zajedno sa d-r Milčom Demerdžievim ustanovili su da sam svih tih godina bila pogrešno lečena. Izršena su potrebna ispitivanja i potvrđeno je da je moja pareza izazvana tumorom na nervu 8 i 7, uz potpuno oštećenje sluha na levoj strani, otvorenim levim okom, iskrivljenim ustima. Istoga dana sam se srela sa prof. d-r Jovicom Ugrinovskim, koji je rečima ublažavao našu veliku bol i garantovao da ću, ako se operacija što pre uradi, biti živa, zdrava i da ću moći da se vratim svakodnevnim aktivnostima. Oštećenja bi se mogla popraviti, ali to je već bilo sporedno.
Kada smo saznali pravu dijagnozu, nismo imali vremena da razmišljamo o sudbini ili nepažnji, shvatili smo da je operacija jedino rešenje da bi produžila živeti. Pitala sam se kako je moguće da tumor raste 6 godina i da se ne primeti ni na jednom ispitivanju. Kroz ovaj mračan period sam prolazila zajedno sa mojim suprugom i moje tri ćerke. Svi smo bili mnogo uznemireni, ali smo se tešili mišlju da se mojživot našao u spretnim rukama prof. d-r Jovice Ugrinovskog.
Dijagnoza je utvrđena 14.02.2013 godine, a operacija je izvršena 23.02.2012 godine, i srećom, prošla je u najboljem redu i svi smo bili zadovoljni.Prošlo je godinu dana od ove teške operacije, sada redovno idem na kotrolu kod prof. d-r Jovice Ugrinovskog, koji mi svojom harizmom i stručnim savetima pomaže da lakše kročimu svakom novom danu, potseća me da sam bogata jer imam svoju porodicu, da čak i u vlastitom dvorištu imam apoteku vitamina, voća i povrća koje uzgajamo. Da čak i cveće koje krasi naš dom zaslužuje osmehe, i da je ručak na koji se svi okupljamo još bogatiji zato što smo svi na okupu…
Dana 03.01.2013 godine, prof. d-r Ugrinovski je za meneizveo još jedno “čudo” , izvršio je malu hiruršku intervenciju i umetanjem pločice u očnom kapku. Mmoje levo oko, koje nije moglo da se zatvori celih 6 godina, sada normalno funkcioniše.
Ne znam dali postoje reči kojima mogu iskazati svoju zahvalnost prof. d-ru Jovici Ugrinovskom, celom timu, celokupnom personalu koji se brinuo za mene i moje zdravlje 24 sata. Zato sam rešila da napišem ovo pismo koje će možda pročitati mnogo ljudi, a neki od njih mogu izvući pouku od mojeg iskustva.
Ujedno, želim da se zahvalim osobi, meni posebno dragoj, d-r Liljani Susinovoj, koja se izdvojila od istomišljenika i još prvoga dana me uputila na prava vrata. Ona mi je pokazala put ka Kliničkoj bolnici “Adžibadem Sistina” gde sam pronašla lek i zahvaljujući vama, personalu i d-r Ljiljani ja sam još živa.
Koliko god pisala, ne mogu iskazati svoju zahvlanost, ali ipak, HVALA VAM! Zapamtite ono što sam i ja naučila – nikada niste sami u borbi sa kancerom!
